Stižem za 15 minuta

Eh brate, znaš kako je: jedna k’o nijedna. A poslije druge idu same. Klize.

Nazvala bi me sva zabrinuta: „Gdje si do sad? Je li sve u redu?“ Slagao bih rutinski: „Stižem za 15 minuta.“ Čekala bi me svu noć zabrinuta i neumorno me ukoravala u koje god bezbožno doba noći da stignem. Urlao bih da nadjačam njene pridike: „Spremi mi nešto da jedem! Odmah!“ Bio sam preumoran da to uradim sam. „Preumoran od pijančenja,“ glas moje savjesti primio je boju njenog glasa. „Kako me nerviraš!“ proderao bih se obraćajući se glasovima u glavi, ali samo bi me ona čula. Bez obzira koliko ljuta na mene, nije mogla otići da mi ne spremi jelo. Dobro zna da bih krepao bez nje.

Jedno jutro sam umjesto doručka na stolu našao poruku: „Stižem za 15 minuta.“ „Valjda je otišla po doručak,“ pomislio sam i vratio se u krevet. Prošlo je tih 15 minuta, ko zna koliko puta, a ona se nikad nije vratila. „Od sada ide samo naprijed,“ odlučila je!

Postala je slavna pjesnikinja. Knjigu naslovljenu “Stižem za 15 minuta“ posvetila je meni: „Za sve one koji su mi pokazali da se sreća ne čeka, nego se gradi.“ Ako je tako, ja nikad više neću biti sretan. Ja ne gradim. Ja čekam. Čekam držeći u ruci njenu poruku, moju oporuku: „Stižem za 15 minuta.“