Nešto drugo

 

Nešto drugačije. Nešto novo. Nešto divlje. A šta je sa normalnim? Skromnim? Zar to niko više ne želi?

Obzirom šta sve danas prolazi pod normalno nije čudno da niko ne želi biti normalan. Svi žele biti posebni (u najboljem slučaju podsvjesno). Zanemarimo semantički paradoks u srži izjave da se pozabavimo bitnijim pitanjem: Zar nije ljepše pripadati nego se isticati?

„Nije sreća para puna vreća, to znaju oni što je imaju,“ dobro Dino, ali nije sreća ni kanta puna smeća, to znaju svi.

Američki San nije promašio ostatak planete. Svi se žele obogatiti brzo i bez mnogo muke. Jedini način da se to desi je preko leđa nekog drugog. Sasvim je normalno da želimo što više imati i što manje raditi, ali problem je što želimo imati sve, a ne raditi ništa. Lagano prodajemo dušu za sportska kola i kuće s bazenom. Da bar! Duše vrijede sve manje… Rođenu majku da prodaš ne možeš dobiti stan u centru, kamoli kuću s bazenom. Prosta je to matematika, da neko ima više neko mora imati manje. Ali ruku na srce, koja je poenta imati više ako nemaš nekoga da ti se divi i da ti zavidi? Prosta je to logika, da neko bude poseban potrebno je mnogo “neposebnih“ da ga obožavaju. Kada poželimo biti superstar, ustvari poželimo da ljudi oko nas shvate koliko smo bolji od njih. Divimo se pogrešnim ljudima, a pogrešno je što se nekoga uopšte uzdiže. Zar nikome nije žao bezbroja nesretnika koje akcioni junak pobije na putu do “sretnog završetka“? Filozofske priče su dosadne, daj da se divimo seljačini koja pogubi sve svoje probleme. Kruha i igara. On je uradio ono što svi poželimo uraditi u trenutku bijesa, ali nije li vrijeme da se smirimo i razmislimo?

Psihoanalitičari su udarili na životinjske slabosti u ljudima (i propagandom stvorili konzumerističko robovlasništvo). Alfa ženke i mužjaci, glavni u selu, svi redom. Žedni i gladni trčimo za blistavim, ali nehranjivim draguljem koji nam visi pred očima, a ne shvatamo da je zavezan zajedno sa plugom na naša vlastita leđa. Trčimo do iznemoglosti. Najgore je što sve znamo i razumijemo, ali ne možemo odoljeti da ne pogriješimo. Znamo da onaj komad duše koji izgubiš vrijedi više od krvavog novca koji zaradiš kad prešutiš zlo, kad izabereš profitirat umjesto pomoći, kad se opravdaš… Ne postoje dobri i loši ljudi, postoje oni koji mogu više i manje svog zla opravdati. A za šta? Za životinjske porive (da budemo alfa mužijak i imamo punomoć na sve ženke, da budemo matica i imamo alfa mužijaka samo za sebe)? Teško mi je odoljeti lijepoj djevojci u kratkoj suknjici, ali nije li krajnje vrijeme da evoluiramo? (Postoje i životinjske vrste sa drugačijim društvenim uređenjima)

Eto, teško mi je gledati tinejdžere koji pate da budu “drugačiji“ isto koliko mi je teško gledati one koji žele da budu isti. Provoditi sate pred ogledalom praveći kontrolisano spontanu frizuru, koju niko neće primjetiti jer previše pazi svoju, je bolje nego ih provoditi gledajući u nebo? Ako želiš da vidiš u sebe trebaš gledati u nebo, ne u ogledalo. Teško mi je gledati kako nikad ne odrastu nego samo nauče bolje sakriti od čega pate.

Mali ljudi stvaraju velike. Ne samo veličajući ih, nego je potrebno da ih prate. Svako od nas ima ideje kako svijet treba da izgleda, historija samo pamti one čije ideje prihvate drugi. Da Obični Indijci nisu bili spremni na Gandijeve predivne ideje neko bi mu u nekoj kafani kad je prvi put počeo pametovati rekao: „De ne lupaj,“ i tu bi bio kraj.

Ali tu nije kraj bloga, zamisli preokreta!

Trebaju nam takvi mali obični ljudi koji će svakom idućem Hitleru reći: „De ne lupaj,“ i tako ga završiti. Zar ne bi bilo prelijepo biti jedan od tih malih običnih ljudi?